Ja sam onaj lik koji otvara prozor.
Na svakom sastanku. U svakoj sali. U svakoj telefonskoj kabini koja se zatvara kao kovčeg. Ako si radio sa mnom, već znaš ovo.
Godinama sam mislio da je to moj hir. Nije. To je najracionalnija stvar koja se dešava u prostoriji.
Ovu oblast poznajem iznutra. Osnovao sam kompaniju za prečišćivače vazduha, doveo je do prodaje, a onda proveo tri godine u Šangaju kao tehnički direktor, gradeći i isporučujući nagrađivani hardver za kvalitet vazduha. Držao sam te senzore u rukama, čitao specifikacije, vodio lanac snabdevanja. Industrija koja bi trebalo da reši problem lošeg vazduha uglavnom uopšte ne meri CO2.
Sedneš. Sastanak počne. Četrdeset minuta kasnije, prostorija postaje teška. Oči ti se zamagljuju. Dobre ideje prestaju da dolaze. Kriviš kafu. Kriviš ručak. Kriviš sebe.
Ništa od toga nije krivo. Kriv je vazduh. Ugljen-dioksid koji ti i svi ostali izdišu, a nema kuda da ode.
Pa sam počeo da nosim CO2 monitor svuda. Ne da bih bio naporan. Dosadilo mi je da se svađam sa osećajem i hteo sam broj. Broj je skoro uvek gori nego što iko pretpostavlja.
Svež vazduh napolju je oko 400 ppm. Soba sa pristojnom ventilacijom ostaje ispod 1.000. Iznad toga, mozak počinje da usporava. Izmerio sam 2.000 ppm u sali za sastanke "za osam osoba". Deset minuta od početka. Tri osobe. Zatvorena vrata.
To nije sala za sastanke. To je glup vazduh.
I ne mislim to kao uvredu. Mislim to kao činjenicu. Harvard je stavio ljude u sobe sa različitim nivoima CO2 i testirao ih. Kako je CO2 rastao, rezultati su padali. Donošenje odluka. Fokus. Strateško razmišljanje. Pali skoro za pola na nivoima koje merim u normalnim kancelarijama svake nedelje.
Pročitaj to ponovo. Stavljamo ljude u sobe koje merljivo snižavaju njihovu inteligenciju, a onda tražimo od njih da tu daju najbolje od sebe. To nazovemo problemom produktivnosti. Nije. To je glup vazduh.
Već znaš taj osećaj. Seti se kad si poslednji put navukao ćebe preko glave i morao da izroniš po vazduh. Onaj tešak, maglovit osećaj izvuci-me-odavde. To je CO2. U zagušljivoj sali za sastanke je sporije i tiše, pa niko to ne kaže naglas. Isti gas. Isti efekat.
Evo šta me stvarno izluđuje. Prihvatamo to.
Trošimo bogatstvo da kancelarije izgledaju dobro. Stolice skuplje od laptopa. Espresso aparati. Stojeći stolovi. A onda zatvorimo ljude u sobe koje ih tiho prave glupljim, i niko ne meri jedinu stvar koja zapravo uništava sastanak.
Zato sam prestao da budem tihi lik od prozora. Sad idem naglas.
Ovo je DUMB AIR. Izmeri vazduh oko sebe. Nauči šta taj broj znači. Reaguj. Otvori prozor ako možeš. Ako ne možeš, uzmi dokaze i nateraj onog ko upravlja prostorom da nešto uradi. Tvoja kancelarija. Učionica tvog deteta. Tvoja spavaća soba. Zadnje sedište Ubera.
Nema proizvoda. Nemamo šta da ti prodamo. Samo istina o tome šta udišeš, broj koji to dokazuje, i šta da uradiš povodom toga.
Svež vazduh te čini oštrijim. Krajnje je vreme da se ponašamo u skladu s tim.
Otvori prozor. Ne diši glupost.
— Gustav